Federiko Garsija Lorka

Garcia Lorca Federico, španski pesnik i dramatičar; r. 15. VI 1899. u Fuentevaqueros, Andaluzija, u. 19. VIII 1936. u Granadi. Studira književnost i pravo; ujedno pokazuje živ interes za muziku i slikarstvo. God. 1921. izveden je u Madridu njegov dramski prvenac Leptirove čarolije. Iste godine objavljuje Libro de poemas (Knjiga pesama). Renome stiče zbirkom Canciones (Pesme, 1927) i patriotskim komadom Mariana Pineda. God. 1928. izlazi njegova najbolja knjiga stihova Romancero gitano (Ciganski romancero). U toj je zbirci dao sintezu španskih lirskih inspiracija (duh pučke poezije, kojim se nekada napajao Lope de Vega, i blistavu raskoš Gongorina jezika). God. 1930. održava niz predavanja u SAD. Na povratku iste godine piše knjigu Pesnik u New Yorku (1940), u kojoj se nalazi čuvena oda Waltu Whitmanu. Od 1931. direktor je ambulantne pozorisne trupe Barraca, koja obilazi sve španske pokrajine igrajući dela španskog klasičnog teatra (Lope de Vega, Calderen,Cervantes). U tom periodu sav se posvećuje pisanju za pozorište: Don Cristobalovo malo pozoriste (192 Čudesna obućarka (1930); Ljubav don Perlimplina i Belise u njihovom vrtu; Dona Rosita neudata (1935); vrhunac njegovog dramskog stvaranja predstavlja trilogija: Bodas de sangre (Krvava svadba, 1933); Yerma (1934); La Casa de Bernarda Alba (Dom Bernarde Albe, 1936). U spomen svoga prijatelja (torera) piše tužaljkuLianto por Ignacio Sanchez Mejias (1935). U augustu 1936. uhapsili su ga i streljali pripadnici Francove civilne garde. G. L. jedan je od najvećih španskih lirika uopste. U špansku poeziju svoga vremena, zajedno s ostalim pesnicima, on je uneo novi, moderniji izraz i dah istinskog lirizma. »Andaluzijski slavuj« skladno je spojio modernizam s tradicijom. — Kod nas je mnogo prevođen i igran.

Neverna zena

I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajuci,
no, udata ona bese.
Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno nocno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.
Na izmaku krajnjih kuca
dodirnuh joj grudi snene,
sto se odmah rascvetase
ko zumbula kite jedre.
I sumeli nabori su
ustirkane suknje njene
kao komad svile sto,
od ostrica deset secen.
S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drvece,
dok lajase vidik pasa
u daljini, preko reke.
Kad predosmo glog i trske
i kupina ostre vrece,
od njezine punde osta
na tlu blatnom udubljenje.
I ja na to masnu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja - opasac s revolverom,
ona - prslnik sav izvezen.
Ni smilje ni skoljke morske
nisu takve puti nezne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.
Bedra njena bezahu mi
kao ribe uplasene,
do pola hladnoce pune
a od pola osvetljene.
I po putu najboljemu
jezdio sam noci cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.
Ne zelim, jer covek jesam,
da pomenem sta mi rece,
pamet zdrava nalaze mi
da se time ne razmecem.
Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
do se s vetrom macevahu
ljiljanove sablje bele.
Pokazah se kao pravi
Ciganin sto zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,
Al u nju se ne zaljubih,
jer udata mada bese,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.